Чојство и Народна кухиња “Дивна Вековић” у посјети дјеци Ораховца!

Када би упитали човјека гладног и жедног како да му помогнемо, рекао би - дајте ми да једем и пијем. Болестан би одговорио да му је једина жеља да оздрави, а човјек у невољи само жели да га мимоиђе страдање.

„Само нам ви дођите поново, то нам је најпотребније, да знамо да нисмо остављени" - као по некаквом договору, у један глас, одговарају Срби са Косова и Метохије кад их упитамо шта можемо да урадимо за њих.

И заиста, тога постанемо свјесни тек кад нас загрле, и кроз осмјех пожеле добродошлицу. Сваки пут све топлије. Радосније. Братски и сестрински. Ни овога пута није било другачије. Заједно са оцем Миленком Ралевићем, парохом трепачко-шекуларским и горњеполимским и управником Народне кухиње „Дивна Вековић" у Беранама, посјетили смо Пећку Патријаршију, Дечане, Ораховац и Велику Хочу. Љубав Мати Мардарије из Пећаршије, ријеч и радосни поглед оца Петра Дечанца, а тек гостопримство Петровића из Велике Хоче и нарочито породице Радић из Ораховца који су нас примили у свој дом је нешто што само срце умије да искаже.

Овом приликом смо уручили и пригодне пакетиће за сву дјецу Ораховца, њих 70 од укупно 240 душа колико их је остало у "башти рајској" како каже пјесма чији аутор, Гаврило Кујунџић, живи и ствара још увијек под овим парчем слободног неба. Понос и пркос, радост и туга, прошлост и будућност, овдје су на нобичан начин помијешани, и чекају свакога од нас да дођемо, или боље рећи да се вратимо. Себи и својима. У своју кућу. Међу свој народ. У срце Србије и душу Црне Горе.

Чојство и Народна кухиња “Дивна Вековић”